Жарко Видовић
– кратка аутобиографија-
рођен 17. маја 1921.
до 1941. живео у Краљевини Југославији (Сарајево, Добој, Нови Сад, Загреб)
од 1931. похађао гимназију у Новом Саду
од 1939. студирао (у Загребу)
од 6. априла 1941. у рату, војни обвезник, пешадијска чета Војске Краљевине Југославије
6. октобра 1941. ухапшен ‒ у сарајевским НДХ-затворима, па немачком, па опет НДХ ‒ до маја 1942.
од 6. до 8. маја 1942. транспорт за Јасеновац, а истог дана (8. маја) немачки есесовци и Тотовци, Arbeits-dienst (радна служба) дочекују нас пред логором да из приспелог транспорта одаберу нас око 6–7 стотина и тако нас од усташа спасавају (и хране, само нас, одабраних 6–7 стотина! три немачка оброка дневно!) једино есесовци, те смо транспортовани у усташко-београдски („земунски”) ‒ али немачки контролисан ‒ логор „Сајмиште” на Сави, где боравимо (и радимо на дунавском насипу код данашњег хотела „Југославија”) од (око) 15. маја 1942. до (око) 10. јуна 1942.
од (око) 11. јуна 1942. до краја јуна 1942. (можда баш до Видовдана) транспорт за Норвешку: Дунавом (брод „Касија Милетић”!) од Београда, до Беча, Бадена, тј. до Вест-Аланд и Зитендорф логора у Аустрији, па железницом до Штетина на Северном мору,
па одатле теретним бродом „Керкплајн”, на север, уз опште чуђење логораша (већином сељачки народ Крајине) – „што се никако не смркава”. Али смо им ми „школовани” објашњавали, јер смо за обавезну лектиру у гимназији имали и Писма из Норвешке, Исидоре Секулић. И тако смо – „по дану” – стигли до Нарвика где се искрцавамо (баш на Видовдан),
а одатле, око десетак километара трчећим кораком у пратњи младих атлета есесоваца (па „ко издржи”!) до логора Беис–фјорд (како Beis-fjord изговарају Норвежани: „српски”!)
у конц-логору до бекства јула 1943. („уз Беис-фјорд” у три разна логора, уздуж траке стратешког пута (на којем радимо) „до руске границе”
од 2. августа 1943. у Шведској (бегунац из логора у Норвешкој, а стипендист Краљевине Шведске и амбасаде Југославије!) студирао, у Упсали, 1943–1945,
а као држављанин и поданик Краљевине Југославије, у сталној вези с Амбасадом („штићеник Краљевине Југославије”),
главни уредник редовне публикације Слободна Југославија, затим и Активист Слободне Југославије (све те бројеве листа ми је УДБ-а ‒ већ обавештена о њима! ‒ одузела приликом хапшења 6. септембра 1945. на Сајмишту, првом прихватилишту повратника, у Загребу)…
У Југославији од 6. септембра 1945. (када сам, на Краљев рођендан, затворен у Загребу, на Сајмишту („пријем за повратнике”), па пуштен у Сарајеву,
али до краја 1947. затваран још два пута (по налогу централне УДБ-е Београду!), дакле, три пута,
‒ а због иницијативе да се логораши организују у посебну заједницу која би нас (и наше ратно искуство) издвојила из тзв. „Савеза бораца НОР”, само Титу потребних „хероја и споменичара”)!
„Партија и УДБ-а” (специјално централна, „београдска”, Вељка Мићуновића) су сматрали да би та посебна заједница логораша (и заробљеника) била јача и од „Савеза бораца НОР–а”, а „по братство и јединство идејно” (идеолошки, по режим, нарочито оних из Јасеновца) „опаснија од фашизма и четника”!
Зато ће тито-комунизам ‒ од 1948. ‒ бити још суровији против „русофила” и тзв. „Голо-оточана”, „И-бе-оваца”, него против (бројнијих) ратних логораша.
Та анти–логорашка (више него анти–четничка!) политика тито-комунизма открила је ‒ бар логорашима ‒ анти-српску, фашистичку и НАТО-суштину тито-комунистичке национал-политике,
открила „Брионску” Југославију и пре Бриона 1966.
То су сагледали (бар неки) „логораши” (поготово ми бегунци, слободњаци већ у време рата, као у Шведској, у контакту са Мадам Колонтај) – пре него ико други у Југославији.
После рата, тек од јануара 1948. (до краја 1952), наставио сам студије у Београду (прво као запослен ванредни студент, па онда ‒ стипендист БиХ и града Сарајева!): прво (да довршим) историју филозофије, па онда редовне студије историје уметности и
дипломирао у Београду, крајем 1952.
асистент предавач (од 1953), па доцент године (од 1958) на универзитету у Сарајеву
од септембра 1956. до јуна 1957. „позивни стипендист владе Француске”, на међународни конкурс на (тада централну!) тему послератне изградње и обнове, „однос архитектуре и ликовне уметности”,
докторирао на ту (међународно расписану актуелну тему), на историји и теорији уметности (историја цивилизације), 1958, на Филозофском факултету у Београду
до 1961. настављам предавачку службу доцента у Сарајеву
1961–1968. у Загребу (ванредни, па редовне професор универзитета, историја цивилизације)
а од јула 1968. опет у Београду
од 1970. научни саветник у Институту за књижевност и уметност, до пензије (у пензији од маја 1986… до данас, 2015. године)
- Преузето из првог тома Дела Жарка Видовића,
- Библио-био-графија 1948-2015. , стр. 31-34,
- Задужбина Жарко Видовић, Београд, 2018.
Августа 2015. Жарко Видовић је због доприноса изучавању дјела митрополита Петра II Петровића Његоша, од стране Митрополије црногорско-приморске одликован златним ликом Петра II Ловћенског Тајновидца, у виду новчане награде, коју је примао до краја живота,
7. октобра 2015. на предлог митрополита Црногорско-приморског господина Амфилохија, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао је Жарка Видовића Орденом Светог Саве другог реда.
БИБЛИОГРАФИЈА
Мештровић и савремени сукоб скулптора с архитектом: један естетички проблем (Сарајево: Веселин Маслеша, 1961).
Огледи о духовном искуству (Београд: Сфаирос, 1989); (Нови Сад: Балканија, 2019).
Његош и Косовски Завјет у Новом вијеку (Београд: Филип Вишњић, 1989).
Срби у Југославији и Европи (Београд: Светосавска књижевна заједница, 1994).
Трагедија и Литургија: есеј о духовној судбини Европе (Ниш: Византијско огледало, 1996). Репринт издање: Београд, 2016.
Суочење Православља са Европом: огледи о историјском искуству (Цетиње: Светигора, 1997).
Из Светог писма: избор, коментари и поговор (Београд: Гутенбергова галаксија; Ваљево: Ваљевска штампарија, 1998).
Романи Ђорђа Оцића: поетофилософија и коментари (Београд: Знамен, 1999).
Литургијска тајна Светог Писма (Београд: Гутенбергова галаксија, 2002).
И вера је уметност (Београд: Завод за унапређивање образовања и васпитања, 2008).
Историја и вера (Београд: Завод за унапређивање образовања и васпитања, 2009).
Његош и Косовски завет у Новом веку (Београд: Алтера, 2013).
Његош и литургијске анагнозе (Београд: Светосавска омладинска заједница Архиепископије београдско-карловачке; Подгорица: Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, 2017).
Библио-био-графија (1948-2015) (Београд: Задужбина “Жарко Видовић”; Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, 2018).